Sastavi:Predgovor za antologiju ljubavnih pesama srpske moderne

From MedjedWiki

Medjed>>Sastavi>>Predgovor za antologiju ljubavnih pesama srpske moderne

              Predgovor za antologiju ljubavnih pesama srpske moderne

Dvadeset i prvi vek. Puno toga donosi, strmoglavo jurimo putem civilizacijskog napretka, a da li ikada stanemo i zapitamo se šta za sobom ostavljamo, šta zaboravljamo? Da li smo neke vrednosti ostavili za sobom kao suvišan prtljag jurcajuci sa jednog životnog aerodroma na drugi? U pojedinim trenutcima, svakako ne previše cesto, ali dovoljno da ne padnu u zaborav, zavirimo u izgubljeno/nadeno i iznova nam izmame osmeh i donesu nam neko neopipljivo zadovoljstvo. Pesme. To prefinjeno oružje koje je civilizaciju vekovima bacalo na teme, ostavljajuci njene citaoce bez reci, a mnoge i bez daha. Ljubavne pesme. Kao pokazatelj svega što je udvaranje kakvo danas poznajemo zaboravilo u toku svoje evolucije. A da li taj napredak u civilizacijskom smislu mora obavezno da podrezumeva i kvalitativno poboljšanje? Kažu da slika govori hiljadu reci. A da li se iko zapitao da li je moguce da nekoliko recenica napisanih u ljubavnom zanosu može da nam predstavi necije emocije bolje nego sve slike ovog sveta? Sada nažalost možemo samo da slušamo price o nekim vremenima kada je pesma na salveti bila lepši gest od bilo cega za cime današnji udvaraci posežu na putu ka daminom srcu. A neretko su i devojke, žene, svojim izabranicima srca pisale ljubavne stihove. Danas kad citamo Disa, Šantica, i mnoge druge naše proslavljene pisce ljubavne poezije, možemo samo da naslutimo koliko je onda znacila pisana rec, od koje danas toliko bežimo, ili je jednostavno zapostavljamo nalazeci lakše nacine da dodemo do onoga što želimo. Samo kroz retrospektivu uspevamo da sagledamo cistu lepotu emocija satkanu od reci, samo od reci. Da li smo izgubili tu moc, ili je ona sada postala utopija kojoj teže samo odabrani? U svakom slucaju, ona i dalje budi ista osecanja u hiljadama novih citalaca, hiljadama onih koji verovatno nikada nisu dobili ljubavno pismo, kojima niko nije napisao ljubavnu pesmu. Svi smo mi bar jednom poželeli da se neko sa nama poigra zaboravljene igre. U svakom od nas se krije bar jedna ljubavna pesma…

1. NE VJERUJ

Ne veruj u moje stihove i rime Kad ti kažu, draga, da te silno volim, U trenutku svakom da se za te molim I da ti u stabla urezujem ime, –

Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi I prelije srmom vrh modrijeh krša, Tamo gdje u grmu proljece leprša I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dodi, cekacu te! U casima tijem, Kad na grudi moje priljubiš se cvršce, Osjetiš li, draga, da mi t’jelo dršce, I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više! Jer istinska ljubav za rijeci ne zna; Ona samo plamti, silna, neoprezna, Niti mari, draga, da stihove piše!

Aleksa Šantic

2. PAHULJE

Pjevala je zima svoju pjesmu staru; Praminjo je snijeg i veselo pleo Od srebrnih niti svoj široki veo, I rasprostiro ga svuda po Mostaru.

U zasjedi cure cekale su momke: Nanula se klepet cuo po sokaku, Padale su grude po svakom junaku, Uz drhtavi smijeh i radosti gromke.

I ti nekud prode, u mahalu, sama; Pokrila te zima cistim pahuljama, Pa po tebi trepte ko sjajni leptiri...

Samo tvoje lice skriti nije htjela, I ja vidjeh kako, ispod snježnog vela, Radosno i zlatno proljece me viri...

Aleksa Šantic

3. POSLJE MNOGO LJETA...

Poslje mnogo ljeta ovdje opet stojim; Lepotica tece isto kao prije, Nad njom stara vrba još jednako bdije I visoko šumi vrhovima svojim.

Gdje si? Da l’ se sjecaš ispod grana tije’ Kad gledasmo julsku noc i mjesec sjajni, Kad nam t’jelo prože slatki oganj tajni Pa dršcasmo dugo kao breze dvije?

Bog zna gdje si sada i da l’ diviš jošte! Ali dragi spomen negdanje milošte Kao mlado sunce svu mu dušu grije,

I ja snova cujem zveket tvojih grivna, Po licu me tice tvoja kosa divna, Dok mjesec kroz vrbu cisto srebro lije...

Aleksa Šantic

4. OBICNA PESMA

Nasa je ljubav bila kratkog veka, Trenutak jedan - tek godinu dana. I rastavi nas naglo sudba preka, Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svadji nam je proslo pola dana; U pomirenju mucnom pola noci. I bezao sam iz naseg stana, Trazeci mira u poljskoj samoci.

No to je bilo kratko vreme; Pa postadosmo tudji jedno drugom; I gledasmo se u cutanju dugom, Tupo, k'o sito dete secerleme.

I tako sve je proslo; i ja sada Ne mogu kleti nebo ni sudbinu, Il' s pesnicama stisnutim, pun jada, Prokleti zene ili podlost njinu|

Pa ipak - da si samo katkad znala Veliki, kobni oganj duse ove, I silnu ljubav sto nisti k'o hala Sve druge misli i nade i snove; -

Pa ipak - da si samo katkad htela U zanosu, i slicnu mekoj svili, Da nadjes neznu rec iz srca vrela - I mi bi mozda dugo srecni bili|

A sad polako tece ovo vreme; Postasmo tako tudji jedno drugom; I gledamo se u cutanju dugom Tupo, k'o sito dete secerleme.

Milan Rakic

5. PROLJECE

Nemoj, draga, nocas da te san obrva I da sklopis oci na duseku mekom! Kada mjesec sine nad nasom rijekom I na zemlju pane tiha rosa prva,

Rodice se mlado proljece! I svuda Prosuce se miris plavih jorgovana; I pahulje snjezne padace sa grana U nas bistri potok sto bastom krivuda.

Uzvice se ljeljo nad nasim Mostarom, I svaki ce prozor zasuti beharom, Da probudi srca sto ljube i gore...

Zato nemoj, draga, da te san obrva! Dodji, i u basti budi ruza prva, I na mome srcu mirisi do zore!

Aleksa Santic

6. POD PROZOROM

I sinoc sam bio pored tvoga stana. K'o bolnik kad diše, kiša jedva tece, Lišce šušti, place, s mokrih, crnih grana; Sumorno i mutno spustilo se vece.

Ulica je bila pokrivena mrakom, Krovovi i kuce tonuli u tminu. I ja sam se kret'o laganim korakom Kao cuvar mrtvih kroz aleju njinu.

Bojažljivo pridjoh do prozora tvoga: Modra, bleda svetlost na zavese pala. Inace svud pusto, svud nigde nikoga, Samo preko lišca noc je uzdah slala.

Pod prozorom zastah. Tu sam dugo bio I drhtao tako bez glasa i moci: Na zid ruku stavih pobožno i ti'o, Ne mogah je dici, ne umedoh poci.

Najednom se trgoh. Ko da neko ide? Mis'o moju preli krv mi uzrujana. Ja bežati poceh. Da l' me kogod vide? I sinoc sam bio pored tvoga stana.

Vladislav Petkovic Dis

7. G.

Hodi.Ostavi sve sto je za nama. Neka nas susret pokrije minute, Velike misli po kojima cute, Gde zivot ide k`o jesen granama.

Ponoc i sunce odjek su menama. Zavoli sebe kroz nesrecu krute I mene s njima.Nek lepoti pute Pokaze mladost dok je jos sa nama.

Osmehom dusu i rane zakloni. Zapali cula.neka srce tako Predje u usne k`o vetar u zvuke.

Nek trenut ovaj i bol sto nas goni Rasklopi nebo i utuli pak`o.. Poljubac, k`o smrt, ne vidi jauke.

Vladislav Petkovic Dis

8.NOC ljUBAVI

Jedne veceri, kao posle grada, Mirisala je koza telo moje: Miran, bez srece i radosti koje, Bijah kao van tamnice jada.

Video nisam sunce kako pada, Uzdah i cvece oko sna mog sto je Ocajem skrio njenih nada boje, Odveo dete u nesrecu sada.

Draga moja, ja ne umem vise Nositi suze sto ti radost krije, Al` u noc mesec kad sidje ubavi,

Tisinom srece kad bol zamirise, Odmori oko: nek se dusa slije U pozni sapat velike ljubavi.

Vladislav Petkovic Dis

9. MRTVI PLAMENOVI IV

Ona, besumnje, lezi ovde smerno, U uskom grobu, istrulela lica; Ona i ne zna da dolazim verno Dragani svojoj uz pevanje tica,

Svezinom noci, pod lepotom zvezda, Kad instinkt snova mrtvoj dragi krece, Kad spava zora i spavaju gnezda I bledim mirom uljuljano cvece.

Ona i ne zna da dolazim tada, S ljubavlju, istom k'o sto negda bese, I da je dusa dragom grobu rada Kad blede zvezde s visina se smese.

Ona, besumnje, lezi ovde smerno, S nadama mojim obojenim smrcu, I ne zna da je pohodim jos verno; A zuti crvi oko nje se zgrcu,

I piju oci, moje oci sjajne, I trose telo, iluziju snova, I snove moje raskidaju bajne, K'o vetar majsko cvece kestenova.

Sima Pandurovic

10. CEKANJE

Cekam u senci jednog starog duda Da mesec zade i, skrivena tamom, Po uskoj stazi što kroz noc krivuda, Da sides k meni cežnjivom i samom.

Cekam, a lenjo prolaze minuti, I sati biju na tornju daleko. Vec zora svice, blede mlecni puti, A ja još cekam, - i vecno bih ceko!

O, šta je to što mene veže sada Za jednu put, za jedan oblik tela, I što mi duša zatreperi cela, I sva nemocna izdiše i pada, Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred cudesnim sjajem Lepote tvoje, slab, bez jednog daha, Kao da svakog casa život dajem, prilazim tebi pun pobožnog straha

Posrcem, klecam, dokle me privlace, ko provalija tamna i duboka, I dok se strasnim prelivima mrace, Tvoja dva crna neumitna oka...

Milan Rakic

11. SENTIMENTALNA PESMA

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan, Po tom u cežnji bratu. Nek ti rece, U tuzni cas kad zimsko pada vece. Da sam ko Azra, bled, veran i predan. I šta bi on, taj mesec, kome poju Od Indije do vecitoga Rima Cežnjivu svetlost i sanjivu boju Svi pesnici na jezicima svima, Kad ne bi tako u gluhoj samoci Tešio srca što se cežnjom guše I ljupkim sjajem kroz beskrajne noci Vezivao sve rastavljene duše! I sad, kad sine ta starinska Luna I setne zrake prospe mojom sobom, Ja cudno prenem i, ko da si tuna, Sva duša moja zamiriše tobom...

Milan Rakic

12. UTEHA

Misao se gubi, nestaje i tone u dolini placa, gde se nada kupa, gde stradanja žive, gde se suze rone i gde tocak patnji klopara i lupa.

I dok miso spava, klonula, u miru, izvija se ljubav na krilima noci, i sa sobom nosi razlupanu liru, i krece se, cebdi po mojoj samoci.

Kao eho srece, bez šuma i glasa, preko tajnih snova visinama stremi, kao zora nebom zracno se talasa, kao vece u noc gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara: Nebo plavo, vedro, kao njeno oko, pogled koji prica, teši, razgovara, pojima i voli i gleda duboko.

Ja osecam dušu i svoju i njenu: Obe, vecne, stoje na jednom osmehu, na jednom prostoru, u dalekom vremenu, koje katkad stupa i šapce utehu.

Vladislav Petkovic Dis

                                           Hvala Teodora