Istina o Đeneralu Draži Mihajloviću

From MedjedWiki

Istina o Đeneralu Draži Mihajloviću

U „Pravoslavlju“ od 15. februara 2006. godine, ističući 2006. kao godinu velikih srpskih jubileja, pisali smo o velikim godišnjicama koje obeležavamo ove godine. To su: 800 godina manastira Svete Žiče, 150 godina od rođenja vojvode Stepe Stepanovića, Nikole Tesle i Stevana Stojanovića Mokranjca, i 50 godina od upokojenja Svetog Nikolaja Srpskog. I zaista imamo i čime da se ponosimo čitave ove godine: manastirom u kome smo duhovno rođeni i odrasli, kao i takvim nacionalnim genijima koji su prevazišli lokalne granice i, svako na svoj način, vinuli se među najveće ljude 20. veka. Svi oni i njihovo delo, iako je to uvek nedovoljno, nama su danas uglavnom poznati, a obeležavanju ovih godišnjica biće posvećene brojne kulturne aktivnosti.

U istom tekstu pomenuli smo da se ove godine navršava i punih 60 godina od mučeničke smrti đenerala Dragoljuba Draže Mihailovića. Ova nesrećna 60-godišnjica, kao što smo i tada rekli, još uvek se, uz velike otpore, bori za svoje mesto pod suncem. Zato ćemo se ovoj temi vratiti još jednom.

Već je rečeno da je simbolički najveća žrtva novog komunističkog režima, čiji se grob ne zna kao što se ne znaju grobovi desetina hiljada od komunista pobijenih srpskih rodoljuba, svakako đeneral Draža Mihailović. Mnogo je razloga zašto je nama danas važan Čičin primer. Čiča Draža je simbol vernosti: Bogu, svome narodu, svojoj otadžbini, svome Kralju, svojim saveznicima i zapadnoj demokratiji. Draža je simbol vojničke nepokornosti i pobožnosti, rodoljublja, monarhizma, savezništva i demokratije. Nijednog trenutka Draža nije izdao niti napustio Boga, svoj narod, Kralja, saveznike i demokratske principe.

Pre nepune dve godine u Skupštini Srbije desile su se, naizgled, određene promene u statusu Ravnogorskog pokreta pred zakonom. Izglasan je zakon o izjednačavanju prava dva antifašistička pokreta, sa mogućnošću ostvarivanja ravnogorske spomenice i penzije. Reklo bi se, ali samo naizgled, da možemo biti zadovoljni ovom promenom, jer je prvi put posle 1945. godine Ravnogorskom pokretu priznat status antifašističkog pokreta, a ne više, kako nam je to decenijama usađivala komunistička propaganda, izdajničkog i kolaboracionističkog.

Međutim, ima jedan problem koji se krije u novim zakonskim rešenjima. Ravnogorski pokret, naime, po ovom zakonskom aktu izjednačava se po antifašističkom karakteru sa Partizanskim pokretom. Stvar je potpuno obrnuta: Ravnogorski pokret đenerala Draže Mihailovića je prvi ustanički pokret protiv nacističke okupacije u Evropi, dok je Komunistička partija Jugoslavije postala borac protiv nacizma tek po direktivi Kominterne koja je usledila posle napada Nemačke na SSSR. Pritom, Jugoslovenska vojska u Otadžbini predstavlja legalnu državnu instituciju, đeneral Draža je ministar vojni Jugoslovenske vlade u egzilu, dok je KPJ klasična teroristička organizacija, koja pod plaštom borbe za oslobođenje zapravo sprovodi političku revoluciju. Uprkos tome što je u Partizanskom pokretu bilo dosta čestitih ljudi, koji su se tu našli bilo putem nasilne regrutacije, bilo iz ideološke zablude, bilo bežeći pred okupatorskim zlodelima ili prosto želeći da pomognu oslobodilačku akciju, ostaje kao presudno da je taj Pokret bio zloupotrebljen u revolucionarnom cilju. Na drugoj strani, Ravnogorski pokret nije imao nikakvih drugih ciljeva do da narodu i državi povrati izgubljenu slobodu. Zato se ova dva pokreta nikako ne mogu izjednačavati.

Nikome ko želi dobro svome narodu u ovom trenutku ne može biti cilj revanšizam bilo koje vrste, pa tako ni revanšizam prema pripadnicima bilo koje od zaraćenih strana u građanskom ratu 1941-45. Takav put značio bi i našu definitivnu propast posle svih poloma koje smo doživeli u poslednje vreme. Međutim, opravdan zahtev za nacionalnim jedinstvom ne sme da podrazumeva prećutkivanje i slanje u zaborav katastrofalnih posledica komunističke vladavine nad srpskim narodom, koje su upravo uzrok svemu što nam se desilo u poslednjih 15 godina. Nikome ne sme da bude cilj da se obnove komunističke metode progona i streljanja bez suda, ali se ne sme dozvoliti ni da najveće tajne komunističkog sistema i dalje ostanu nedodirljive. A jedna od svakako najvećih tajni jeste upravo mesto groba đenerala Draže.

Dražino stradanje slično je Hristovom: i on je bio proganjan, izdan, osuđen na montiranom sudu i pogubljen od lažnih pravednika. Njegov sveti lik počinje polako, ali sigurno, da se formira u srpskom narodu, koji ga već na pojedinim ikonama ubraja među Svete Srbe.

Ovoga puta ovim rečima dodajemo i tuđe misli, tj. šta je nekoliko najznačajnijih srpskih autoriteta reklo o đeneralu Draži, ali, što je za ovu priliku i mnogo značajnije, i ono što su drugi, stranci zabeležili o njemu i njegovoj istorijskoj ulozi.

ZA KRALJA I OTADŽBINU

U pismu proslavljenog vojvode iz Prvog svetskog rata Petra Bojovića đeneralu Mihailoviću od 10. decembra 1942. godine stoji: „U odsustvu fizičke snage da uzmem neposrednog učešća u ostvarivanju ovog velikog dela nacije, ja sam Vam, dragi i veliki sine srpskog naroda, stavio na raspoloženje moje ime i moju decu, uz očinski pozdrav i vojničku zapovest - napred u pobedu, za Kralja i Otadžbinu!“

O njegovoj ličnosti i delu neke od najznačajnijih stranica ispisuje Slobodan Jovanović, jedan od najvećih srpskih intelektualaca 20. veka: „Za života on je bio gonjen, klevetan, mučen, i najzad umoren. Njegovo je telo razneto na komade, i on nema groba. Ali ovi pomeni koji mu se čine širom cele naše emigracije pokazuju da on i dalje živi u duši srpskog naroda, i da će tu živeti uvek, dokle srpsko ime bude trajalo, jer on je dao svome narodu sve što smrtni čovek može dati.“

U besedi izgovorenoj u crkvi Hristova Vaskrsenja u Čikagu, 18. jula 1954. godine, Sveti Nikolja Srpski za đenerala Dražu je rekao: „Pokojni Draža Mihailović pokazao je najveću ljubav dostupnu sinovima čovečijim, time što je položio život svoj za narod svoj. Pokošen je Draža kosom smrti posle petogodišnje mučne odbrane života svoga naroda, osuđenog na smrt i na potpuno istrebljenje. Pokošen je kosom nepravde u borbi za pravdu svoga srpskog naroda, ili rečeno vidovdanskim jezikom: za krst časni i slobodu zlatnu. Uvek i za uvek dva uzvišena i nepromenljiva načela u svim velikim srpskim borbama od Svetog Save do naših dana. U borbi koju je Usud dosudio njemu i njegovoj generaciji on nije mogao dati ništa veće nego što je dao, tj. život svoj. Zato će pravična istorija staviti njega na ravno sa kosovskim vitezovima, kako njega tako i svu njegovu izginulu vojsku, sve njegove hrabre vojvode, barjaktare, kapetane i ratnike. Jer, svi oni sa svojim vođom ostvariše onu ljubav koju Hristos naziva najvećom, položivši život svoj za narod svoj, isto kao i veliki Knez na Kosovu sa svojim krstonosnom vojskom i Karađorđe sa svojim ustanicima. Uvek i za uvek ista vojska, isti narod, ista načela.

Draža je bio duboko pobožan čovek, molio se Bogu dan i noć, postio, pričešćivao se i držao krsnu slavu. Da li tako čine svi oni koji se krepko drže za njegov šinjel i diče negdašnjim poznanstvom s njim?

Draža Mihailović bio je legendarna ličnost i za vreme svoga života; no njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol svetog ratnika. S vremenom taj će oreol bivati sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije.“

U svom tekstu „Srbin Draža“, Mihailovićev ratni saborac vojvoda Dobrosav Jevđević piše: „Kao sudbinom vođeni heroji antičkih grčkih tragedija, Draža je svesno i otvorenih očiju išao u smrt, jer mu je u duši kazivalo večno srpsko osećanje da je njegova sudbina vezana za sudbinu srpsku, da je mora podeliti sa narodom i postati žrtveno jagnje za sreću i napredak novih pokolenja.

Kao što su stotinama hiljada naših seljaka umirali tiho i nečujno, i Draža je pošao u smrt sa onom divnom reči o svetskom vihoru, koji se igra ljudima - slamkama!

Večna istina da se veličina ljudska ispoljava samo u nesreći, prisna je svakoj srpskoj duši. Iz tog saznanja nikao je srpski kult mučeništva i samopregora, pa kad državničku mudrost cara Dušana i vojne podvige Mišića budu beležile samo knjige ratne istorije, poslednji srpski seljak nosiće u duši živu sliku kneza Lazara i đenerala Draže.

srpski vitez

Draža je divno oličenje specifičnih srpskih rasnih vrlina, kao malo koji od heroja srpske epopeje, primer gospodskog nacionalnog ponosa kad razgovara sa prepotentnim Britancima, primer patrijarhalnog kneževskog domaćina kad saboriše sa srpskim seljacima, mudrim i ozbiljnim kao senatori starog Rima. Primer srpskog viteza, koji prašta u sreći i pobedi, primer one srpske figure koju izdeljaše kroz vekove tužne i uzvišene melodije srpskih gusala.“

Jedno od najtačnijih i najdirljivijih sećanja na Dražu ostavio je ugledni beogradski advokat Mladen Žujović: „Istorijska kritika još nije mogla dati definitivnu ocenu o Draži kao istorijskoj ličnosti i o ulozi koju je odigrao njegov pokret, ali se već sada može smatrati kao utvrđen istorijski fakt da se na tlu okupirane Evrope prvi ustanički pokret pojavio u Srbiji, na Ravnoj Gori, i to na inicijativu i pod vođstvom pukovnika Draže Mihailovića.

U peripetijama borbi koje je on pre svih u Evropi poveo, njega nisu poštedeli ni neprijatelji, ni saveznici, ni udes. On je nakon svih udaraca, uvreda, gubitaka, gladi, epidemija, izdaja i potucanja, izgubio u jednom od poslednjih velikih okršaja sa komunistima, u bitci na Devetaku, krajem marta 1945. svog sina Voju, jednog skromnog i hrabrog četnika, koga je on, Draža, komandant i otac, na svojim leđima mrtvog izneo iz stroja i lično zakopao...

Ovakve i ovolike žrtve ne smeju, ne mogu i neće biti uzaludne.“

Mitropolit Amfilohije, na predavanju održanom na tribini Srpskog sabora Dveri na Mašinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 11. decembra 2003. godine, uoči 200-godišnjice Prvog srpskog ustanka, o Draži je rekao sledeće: „Naša istorija počiva, utemeljena je na tri glave: prva glava, to je glava Svetog Jovana Vladimira, zetskoga vladara-mučenika, divna, čudesna glava na pravdi Boga posečena, ugrađena u temelje, u biće srpskoga naroda. Druga glava, zlatna glava, kao što je naziva pjesnik, koja je sijala iz izvora, jeste glava velikog mučenika kosovskog Lazara, ugrađena u biće, u temelje srpskoga naroda. Treća glava, koja je ugrađena u temelje ovog naroda, to je glava posečena u Radovanjskom Lugu. Ne bi bilo Miloša Obrenovića da nije bilo glave vožda Karađorđa i Karađorđevog podviga, da nije bilo samožrtvene ljubavi Svetog Petra Cetinjskog. I dodajem još jednu glavu, o kojoj će biti priče u budućim pokoljenjima, to je glava vožda Draže Mihailovića.“

Na istom predavanju Matija Bećković je primetio: „Kažu da se Kralj odrekao Draže Mihailovića, ali je mnogo važnije da se Draža Mihailović ni na samrtnom času nije odrekao Kralja.“

Konačno, proslavljeni srpski košarkaš Milan Gurović o ovoj temi je rekao: „U Srbiji imamo mnogo struja i ljudi su podeljeni u razne partije. Ja ne pripadam nijednoj partiji, niti ću pripadati, jer ni Draža Mihailović nije bio član partija, već Srbin i patriota. Draža Mihailović je bio, i ostaće, srpska legenda i srpski đeneral, čovek koji je hteo da ujedini srpski narod, čovek koji se borio za kraljevinu.“